У попразништву Крстовдана – који се молитвено празнује и литургијски обележава 27. септембра по новом календару, видимо у храмовима изложен Часни Крст Христов. Тај животворни Крст подсећа нас, како на страдање тако и на васкрсење Христово, зато и певамо:„Крсту Твојемо клањамо се Владико, и свето Твоје васкрсење прослављамо”.
Да је Крст симбол Христовог страдања, али и хришћана и сам Спаситељ је своје ученике подсетио и упозорио припремајући их пре свог страдања рекавши: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, тај ће га сачувати”. (Јн. 7,23-24) даље им Учитељ каже: „Ако вас мрзи свет, знајте, да је мене омрзнуо пре вас. Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет”. (Јн. 15,18-20)
Први, на коме су се испуниле речи Христове био је св. архиђакон Стеван, и због тога је у календару 9. јануара – трећег дана Божића назначен као првомученик. Сви Христови ученици сем св. Јована јеванђелисте страдали су мученичком смрћу. После њих наставља се масовно страдање хришћана све до долска цара Константина који 313. год. Миланским едиктом укида прогањање хришћана, и даје слободу вероисповести.
На жалост, са овим актом није коначно престао прогон хришћана. Већ после смрти цара Константина обнавља се прогон и страдање Христових следбеника. Једина кривица њихова је та, што су били хришћани, и што нису хтели да се одрекну Христа.
У тој непрегледној реци прогнаника, мученика и страдалника укључен је и српски народ одмах после Косовског боја 1389. године, када настаје петстогодишње ропство под Турцима. У тој вишевековној борби за ослобођење, рађају се и израстају значајне и снажне личности попут народних вођа и црквених мудрих духовника, који су сачували народну душу и веру Христову.
О потомцима Косовских јунака, најбоље је изнео својевремено Свети владика Николај у Лазаревој задужбини Раваници на Видовдан 1939.год. између осталог рекавши: „Ми смо потомци косовских јунака, који жртвоваше се за Крст Часни и слободу златну, самохране смо и бујне гране народног дрвета које на Косову би скресано до стабла, и стабло срубљено до близу корена. Али, то дрво не усахну, јер га крв часних мученика оживотвори”.
Као што се Миланским едиктом није зауставило гоњење хришћана тако се и ослобођењем од Турака 1867. године није зауставило страдање Српског народа. Страдање Српског народа наставља се у Балканским ратовима, а посебно у Првом и Другом светском рату.
Почетком деведесетих година прошлог века, ратна жаришта се поново активирају на простору тадашње Југославије, а Српски народ опет се суочава са страданијем. Прогони, злостављања, убијања и напуштање својих домова, посебно је било изражено у Републици Хрватској.
Најтежа, најболнија и најбројнија страдања Српског народа догодила су се у Другом светском рату управо у овој републици. Сећање нас враћа 75 година уназад на сам почетак рата 1941. год. новоформирана усташка власт јавно је прокламовала паролу: – један део Срба покрстити, друге протерати, а остатак побити. Велики број не желећи да напусти своје домове, били су ликвидирани одмах, док су многи страдали у злогласним усташким логорима.
На посебном удару нашла се Српска православна црква и свештенство. У горњокарловачкој епархији страдало је већинско свештенство на челу са епископом Савом Трлаићем. Сам Епископ је надбискупу Алојзију Степинцу рекао:„Главу дајем ал народ свој не остављам”. Мученички су сви страдали и бачени у једну од многобројних јама на просторима Велебита. Аутор ове рубрике, прву књигу о свештеномученику Сави написао је 2009. год. издата под називом „На бранику вере и свога рода”.
Ове 2016. године 10. септембра, литургијски је обележено велико страдање нашег Српског народа у Јасеновачкој цркви Св. Јована Крститеља као и парастосом. Овом значајном догађају поред Патријарха Г. Иринеја, епископа и свештенства саучествовао је и Патријарх Васељенски Г. Ватроломеј који је између осталог рекао: „Будите под крошњом српских мученика тог дрвета благословених Срба, и идите путем својих очева, јунака и светаца”.
