Целокупно дело Богочовека Христа одређено је Његовом личношћу. Само Богочовеково име Христос, значи Спаситељ – Месија. Ово име одређује, карактерише, казује садржину и обим Богочовековог дела. То је – спасење. То је смисао и циљ Његовог боравка у човечанском свету. Зато се целокупно дело Христово назива Спасење.
Ако човек непристрасно проследи до краја ма коју мисао Христову, или реч, или дело, или осећање, увек ће на њиховом дну наћи Бога. Стварност свих стварности на којој стоји личност Исуса из Назарета, јесте Његово Божанство. Одбаци ли се Бог из Исуса, онда би Он био најтрагичнија личност под сунцем.
Божанство Исуса Христа је основна стварност у Новом завету. Из ње ничу све новозаветне стварности и истине. Као зраци из сунца тако божанска дела Христова природно истичу из Његове личности. Божански карактер својих дела и свога учења сам Христос објашњава тиме што је Бог, што је једносушан са Богом Оцем: „Ја и Отац једно смо. Верујте ми да сам ја у Оцу и Отац у мени”, рекао је Спаситељ својим ученицима у опроштајној беседи пре свог страдања. (Јн.14,1-14)
Имајући као Бог сва божанска савршенства, Господ Исус Христос има и сва божанска својства: Он је вечан, Он је алфа и омега – први и последњи, Он је самобитан, Он је неизменљив, Он је свезнајући, Он је свемогући, Он је творац свега видљивог и невидљивог, Он је промислитељ, Он животодавац, Он је цар над царевима.
Да је Исус Христос био само истинити Бог, а не и истинити човек, Он не би могао на онако реалан начин ући у историју човечанства, нити значити за човека оно што сада значи. Да није био прави човек, са разумном душом и телом, Господ Исус би остао изван оквира људског живота и историје. Једино телесном, опипљивом, човечанском реалношћу своје личности, Господ Исус је могао створити Нови завет, као и јеванђелску историју.
Свето откровење приказује и описује Господа Исуса као истинитог, потпуног и савршеног човека, али човека који се од свих осталих људи одликује: тиме што је на натприродан начин рођен, и што је безгрешан. А трећи члан Символа гласи:„Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек”.
Овај члан Символа вере открива нам због кога је и због чега је Христос дошао са неба и оваплотио се, што значи да се као Бог обукао у слабо људско тело и уподобио се са људима, и да је у свему био сличан људима, осим што је био безгрешан и што Га се грех није ни дотакао.
У погледу натприродног рођења Његовог од Пресвете Дјеве Марије, нама се у Откровењу даје чињеница, али се не објашњава на који је начин обављено то свето рођење. (Лк. 1,26-55; 2,4-16) Због овог богочовечанског рођења Христовог, Пресвета Дјева се слави као истинска Богородица.
Сложено питање богочовека Христа, оптерећивало је и многе учене Његове савременике и следбенике у крилу Црке. Из превеликог умовања и погрешног учења о Богочовеку, настала је монотелитска јерес, а на првом, четвртом, петом и шестом Васељенском сабору сви јеретици су осуђени и анатемисани.
Иако су у Исусу Христу две природе: божанска и човечанска, Он ни у ком смислу не представља два посебна лица, већ једно једино и то божанско лице – Ипостас – Бога Логоса. То је Превечни Син Божји који се само рађа у времену, одн. Друго лице Свете Тројице.
Када апостол Павле у Другој посланици Коринћанима каже:„Бог који је подигао Исуса из мртвих, и нас ће подигнути с Њим”, то значи; да Бог – односно Он као Бог, снагом и силом своје божанске моћи васкрсава своје тело.
Као богочовек, Исус Христос је открио и тајну Бога и тајну човека, и потпуно и савршено решио проблем Бога и човека, зато је то темељ хришћанства. Препород, освећење и спасење човека и света налази се у Богочовеку.
