Поред Хришћанства које не припада природним религијама већ натприродно Откривење самога Бога, главније светске природне религије су: браманизам, будизам, конфуцијанизам и мухамеданизам.
Браманизам је религија која учи да у свету стварно постоји само Брама који је вечито, бескрајно, безлично божанство, душа света и суштине света. Све што постоји у свету није ништа друго до његова манифестација, која међутим ишчезава. Он је чак и отац богова, отац Праџапатија, тј. бога творца.” Према томе, чулни свет је само маја или обмана.
Живот човека на земљи, онакав какав је, пун је мука и патњи. У њему има врло мало радости. Зато животни циљ сваког човека треба да буде ослобођење од животних мука и патњи – ослобођење од живота. То ослобођење не може да се постигне смрћу, пошто човекова смрт не уништава човекову душу. Јер душа човекова, која је пре живота у његовом телу живела у телима других људи, животиња и биљака, после његове смрти не престаје да живи, него се поново сели. Ово браманистичко учење о сеоби душе зове се самсара, а по неумитном закону узрочности који у свету влада, у књигама браманизма зове се Карма. Отуда, да би се ослободио свих мука и патњи у животу, човек мора да се ослободи и сеобе душе.
Будизам – Оснивач будизма био је Гаутама, који је касније добио име Буда што на санскртском језику значи „пробуђен или просвећен.”
Гаутама – Буда родио се око 567. година пре Христа, у племену Сакја, које је живело у долини Ганга, 200 км северно од Бенареса. Буда потиче из старе племићке породице где је своју младост проживео у сваком задовољству стичући тако и висок друштвени положај. У 29. години решио је да напусти породицу – жену и дете и да се ода проучавању религије и аскеторском животу. Растанак Буде са његовом породицом будисти називају „великим одрицањем”.
По Буди, душа није ништа друго до збир или скуп утисака, жеља и осећања страха. Одбацујући учење браманизма о Брами и души, Буда усваја његово песимистичко гледање на живот и његово учење о сеоби душе, иако ово учење није у складу са Будиним порицањем постојањем душе.
У овом погледу између браманистичког и Будиног учења постоји разлика само у схватању начина живота који ослобађа човека како од животних патњи и мука, тако и од сеобе његове душе. Само онај који иде путем ослобађања жеље за животом, постиже свој циљ – а то је Нирвана, тј. гашење оног грешног лакомог стања ума и срца, које је би иначе по великој тајни Карме, било безгрешно стање разума, и савршеног мира – у будизму светост.
Буда је умро у 80. години, а његове присталице прогласиле су га за бога.
Видовдан – 28. јун: у Лазаревом избору и опредељењу изражен је наш свенародни став или завет трајног опредељења за избор Царства небеског и правде његове. А онда, тек у светлости тог и таквог завета, добија смисао и наше земаљско царство, наша српска земаљска отаџбина, наш лични и свенародни земаљски живот и делатност у историји. Косовски завет је заиста наше памћење, које се потврђује нашим поновним избором и опредељењем, попут Лазаревог заветног литургијског избора и опредељења.
У том смислу, значајна је и данас улога и мисија Косовског завета за цео српски народ. Јер тај завет, нас морално и духовно оживљава и васкрсава. Српско Косово се може посматрати и као трагедија, поготово у светлости трагичних збивања на Косову и Метохији, чији смо сведоци и ми.
Косово је увек, нарочито данас, увек у знаку крста, но исто тако оно је и у знаку Васкрсења. Његова тајна у жртвовању за Христа, за веру хришћанску и мучеништву ради Царства небескога. Зато је, понављамо, и могао народни песник да своју песму о Лазаревом Косовском завету заврши оним литургијским победоносним миром:„ Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно!”
У Косовском завету, зато, ретко где, испољава се наш Српски идентитет, као хришћанског православног народа.
