Када је Христос изабрао од својих ученика Дванаесторицу – које је назвао апостолима, заповедио им је говорећи:
„На пут незнабожаца не идите, и у град самарјански не улазите. Него идите најпре изгубљеним овцама дома Израиљева! И ходећи проповедајте и казујте да се приближило Царство небеско. Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните: на дар сте добили, на дар и дајите. Не носите злата, ни сребра, ни бакра, у прсима својим, ни торбе на пут, ни две хаљине, ни обуће, ни штапа; јер је посленик достојан плате своје. А кад у који град или село уђете, испитајте ко је у њему достојан и онде останете док не изађете. А улазећи у кућу, поздравите је говорећи: „Мир дому овоме!” И ако буде кућа достојна, нека дође мир ваш на њу, а ако ли не буде достојна, нека се мир ваш вама врати. Ако вас ко не прими нити послуша речи ваше, излазећи из куће, или из града онога, отресите прах са ногу својих. Заиста вам кажем: Лакше ће бити земљи содомској и гоморској у дан Суда неголи граду ономе. Ето ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите дакле, мудри као змије и безазлени као голубови”. (Мт.10,5-16)
Сходно овим речима и поукама Христовим, ученици – апостоли Његови кренули су да проповедају науку, божанску и спасоносну. Они су уз ревност уградили и труд достојан плате своје. А таквом трудољубљи апостол Павле пише Солуњанима:„Нити забадава хлеб једосмо у кога, него у труду и послу, дан и ноћ радећи, да не будемо на досаду никоме од вас”. (II Сол.3,8)
Прво испунити, па онда поучити. Овог правила држали су се сви апостоли и сви свети Оци. Ето то су медоносне пчеле Христове. Даноноћни труд је најбољи и најплодоноснији лек против: греха, порока, страсти, саблазни; лек против сваког сатанског насртаја. То је жива поука.
У неким мисирским и палестинским манастирима живело је и по десет хиљада монаха. И сви су живели од труда и дела руку својих: од плетења кошница, котарица, асура и од других ручних радова. Даноноћни труд и даноноћна молитва, у томе су подвижници били и јесу прави следбеници апостола.
А лењиве руке, брзо запосли ђаво, а вредне анђео. У овоме свету непрестаног покрета и непрестаних промена, човек хтео или не хтео мора бити запослен, било добрим било злим деловањем. Лењ човек није незапослен; он је вредни посленик нечастивог. А Јефрем Сирин каже: „уче се радити, да се не би учио просити!” И сви други свети Оци, без изузетка, говоре о неопходности труда за спасење душе човекове. Да лењивац лењошћу не продужује живот на земљи него га скраћује, јасно је доказано дуговечношћу многих светитеља – највећих трудбеника у свету.
Дванаест великих Христових апостола дали су немерљив допринос у ширењу јеванђелске речи Христове и утврђивању Цркве Његове. Ипак, два апостола се издвајају, а то су Петар и Павле. Њима су посвећена два дана у месецу јулу.
Дан 12. VII посвећен је Св. апостолу Петру, по коме и пост носи име – Петровски пост. Овај апостол и следбеник Христов, заједно са својим братом Андрејом први је кренуо за Христом. Он је у име свих апостола на Христово питање; шта кажу људи ко сам ја – одговорио:„Ти си Христос Син Бога живога.” Знао је Петар и да се одрекне свог Учитеља, али је грех свој опрао покајним сузама, а на крају, своју љубав и оданост платио је животом.
Сутрадан, 13. јули посвећен је Сабору светих 12 апостола – а посебно апостолу Павлу, као Павловдан. Како се Павле као незнабожац звао Савле, он је као такав био и гонитељ хришћана. Вољом Божјом пао је са коња, обасјан јаком муњом изгубио је вид, али је погледао духовним очима. Препознао је Спаситеља, и одласком у Дамаск – уместо да гони хришћане, он на запрепашћење свих, проповеда и сведочи, васкрслог Господа.
Његова ревност и трудољубље достигло је неслућене висине, и због тога је с правом прибројан дванаесторици апостола. После толико труда, писане речи – Посланице, у неспавању, у посту и молитви могао је рећи: „Ја више не живим, у мени живи Христос”. У том духовном савршенству, мученички је страдао и преселио се у вечну радост Господа свога.
