Четврти Васељенски Сабор: Отварање овог Сабора било је у Никеји 451. год, али је брзо пребачен у Халкидон, јер је цар хтео да прати рад Сабора. Рад Сабора водио је патријарх Александријски Анатолије, док је на Сабору учествовало 630 чланова, а главна расправа вођена је о догматском сједињењу две природе Господа Исуса Христа. Погрешно учење о Богочовечанској личности Христа, ширили су Несторије, Евтихије и Диоскор, чије је погрешно учење осуђено, а они анатемисани.
Сабор је донео још 30 канона, одн. Црквене управе и дисциплине. Најважније је 28. правило којим се потврђују три правила Другог Васељенског сабора, о првенству части цариградских епископа. Тиме је рад Сабора завршен.
Пети Васељенски Сабор: Овај Сабор сазван је и одржан у Цариграду 553. год, на коме су посебним указом појединачно осуђени и анатемисани: Теодор Мапсуетски, Теодорит Кирски и Несторије Цариградски. Овај указ нису примили Источни епископи, али их је цар Јустинијан приволео; док Западни епископи не примише, уз образложење да је бесмислено осудити умрла лица. Цар приволи папу да дође у Цариград, али касније папа Вигилије одступи због незадовољства на Западу и у Африци. Пошто се папа није појавио на Сабору након три позива, рад поче под вођством патријарха Јефимија, а папа је разрешен и протеран.
Шести Васељнски Сабор: Монотелитска јерес дуго је нагризала здраво тело Цркве Христове. Највећи противник и борац против ове јереси био је Преподобни Максим Исповедник. Његовим настојањем одржан је сабор у Картагени, а други у Риму. Оба та сабора осудише учење монотелита, али се страдање Преподобног Максима настави. Иконоборни цар и патријарх вршили су велики притисак на овог чувара православља, а како није хтео да промени мишљење, Преподобном Максиму је након великих мучења одсечен језик и десна рука, а затим је прогнан у земљу Скитску, где је у тамници након три године предао душу Богу 666. године.
Наследник иконоборног цара Констанса, цар Константин заузео је другачији став од претходника. Увидео је да мешање државне власти у црквене послове само отежава решавање црквених проблема, и зато је сазвао Васељенски Сабор у Цариграду 680. год. На овом Сабору стављена је анатема на монотелитску јерес – што значи једна воља, и потврдише две воље у Исусу Христу.
Седми Васељенски Сабор: На овом последњем Васељенском Сабору који је одржан у Никеји 787. год. окупило се 630 епископа, и сматра се најбројнијим Сабором. На њему је осуђен иконоборачки сабор, а сви иконоборци анатемисани. Сазивање овог Сабора омогућила је побожна царица Ирина са малолетним сином Константином. Она даје слободу вероисповести, а иконе и свете мошти враћа у Цркву. На Сабору је донета одлука да се у антиминс ставља и део светих моштију, а антиминс стоји на Часном престолу, и без њега не би могла да се служи Света литургија.
Убрзо након Сабора, на престо долази цар Лав V – иконоборац, а његовим доласком настају исти проблеми за Цркву Христову по питању светих икона. Тек доласком на престо малолетног Манојла и мајке му Теодоре, иконе су поново враћене у Цркву. Ово се догоди у Прву недељу Часног ускршњег поста када је званично обнародовано 842. године.
Као успомена на овај победоносни догађај, у свим нашим храмовима у првој недељи Часног ускршњег поста – која је посвећена православљу, након свете литургије саборно се служи молебан, где се изражава чистота Свете Православне цркве. Такође, сви заблудели се позивају и молитвено усмеравају у крило Цркве Христове, а упорни у својој заблуди називају неразумним.
На дан 12. фебруара, наша Црква молитвено празнује Света Три Јерарха, Велике ревнитеље, чуваре и светитеље Цркве Христове: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог.
