ВЕЛИКИ ЈУБИЛЕЈ ЖЕЛЕЗНИЧКЕ СТАНИЦЕ У КИКИНДИ
- 160 ГОДИНА СТАРЕ ДАМЕ
- На јучерашњи дан, пре 160 година, у Велику Кикинду стигао је први воз
Пре 160 година, 15. новембра 1857. године, тачно у 15 сати, у Кикинду је стигао први воз. Ово је, сигурно, један од најзначајнијих датума у укупној историји града. Изградњом пруге, безначајно насеље, у мочварној равници, почиње нагло да се развија, постаје град, раскрсница европских путева, индустријски центар.
Прва расправа о изградњи пруге Сегедин-Кикинда-Темишвар вођена је у угарском парламенту 1842 године. Концесија за њену изградњу је дата 12. маја 1853. године Царском краљевском слободном удружењу аустријских државних железница „СТЕГ“ (k.k.priv.osrerr. staats-kisenbahn-gesellshaft) под условом да се пруга заврши до 31. децембра 1856 године. Право експлоатације дато је друштву на 90 година. Због великих поплава у лето 1856. године, дошло је до кашњења, тако да је пуштена у саобраћај тек 15. новембра 1857.
Станица крајем 19. века
Ова деоница је постала део 700 км дуге пруге Беч-Будимпешта-Базјаш. Тиме је Кикинда добила директну везу са европским центрима попут Париза, Лондона, Брисела…а тиме је постала и сама важан центар, раскрсница пруга, индустријски град, место где се довози роба са југа Балкана и возом даље транспортује у Европу.
Тек 26 година касније граде се пруге ка југу (Суботица-Нови Сад-Београд и Кикинда-Зрењанин 1883. год. Београд-Ниш 1884 год). И Кикинда добија нове пруге ка Араду преко Накова, Теремији и Њери, Зрењанину (Новом Саду и Београду), Суботици и Ђали.
Возови доносе невероватан напредак граду. Гради се паромлин „Данфил“ (1862 год.) чије брашно стиже и на царску трпезу у Беч, индустрија цигле и црепа (1869 год) „Бон“ (данашњи „Тоза Марковић“), почиње се са прерадом свиле и кудеље, на градске улице стиже електрична расвета отварањем електричне централе (међу првима у овом делу Европе), гради се хотел, отварају штедионице, штампају новине и књиге… За кратко време Кикинда постаје најразвијенији град у Српском Војводству. Овде долазе пословни људи најелитнијим европским возовима. „Оријент експрес“ (Париз-Беч-Кикинда-Букурешт-Истанбул), „Остенде експрес“ (Лондон-Брисел-Кикинда-Букурешт-Констанца), „Балкан експрес“ (Берлин-Будимпешта-Кикинда-Букурешт), „Симплон експрес“ (Париз-Венеција-Кикинда-Букурешт), „Букурешт експрес“ (Букурешт-Кикинда-Ријека).
Ред вожње првих возова
Нажалост, развој града је прекинуо Велики рат. После прекрајања граница, саобраћај бива прекинут, али на кратко. Повољан положај пруге у оквиру европских коридора и економија су учинили своје. Вратили су се возови, настављен је развој. Металска и хемијска индустрија, пољопривреда, фабрике за прераду меса и поврћа, само су карике у ланцу напретка. И тако до 1952. године, када је из Кикинде отпутовао последњи воз за Сириг (предграђе Сегедина).
Кикинђани заборављају значај ове пруге. Многи и не знају да би, да није железнице, овај град имао минималне шансе да постане оно што јесте. Иако већ дуго времена постоји жеља за њеном ревитализацијом, у оквиру европских планова железничких коридора, улажу се незнатни напори. Озбиљне анализе показују да би нам она била велики замајац у развоју. И било би лепо да се овај датум уврсти у значајне за град, јер, хтели ми то да признамо или не, у рангу је датума дана Града Кикинде.
