- ОСТАО САМО – КЕРЕЋИ КОМФОР
- За 11 месеци у првој години пословања (1981), према писању тадашњег локалног листа „Комуна“, у хотелу боравило 12.000 домаћих и 2.000 страних гостију и остварено 28.126 ноћења – много више него што је планирано. Пропаст уследила након лоше реализоване приватизације
Данас је „Нарвик“ велика урбанистичка, економска, еколошка, па и морална, брука и туга. А својевремено је био драгуљ војвођанског хотелијерства без премца, знак препознатљивости Кикинде не само у тадашњој великој Југославији, већ и шире и скоро обавезујућа дестинација пословног, спортског и лову наклоњеног света који је походио ове просторе. Некад било. Опор је и онеспокојавајући утисак да се актуелне хотелске неприлике, које нису од јуче – тешко могу превазићи.
Да бисмо барем донекле предочили како је створен „Нарвик“ и шта је представљао, захваљујући предусретљивости директора Историјског архива Милана Срдића, листамо укоричене комплете тадашњег јединог локалног листа „Комуна“. Уочавамо информацију са седнице Извршног већа Скупштине општине објављену средином лета 1980. године, којом се као обавезујући датум за отварање „Нарвика“ апострофира 6. октобар, Дан града. Најава важног догађаја подупрта је изјавом председника Већа Спасоја Маленчића – да град, као инвеститор, неће бити кочница завршетку изградње, која већ касни. Маленчић упозорава да се одмах мора уследити спајање хотела са постојећом Угоститељском радном организацијом „Авала“, да се тако, између осталог, обезбеди неопходан хотелски кадар. Интеграција је нешто касније на збору запослених у „Авали“ једногласно подржана.
Ипак се омануло с датумом, па је тек 27. децембра уследило свечано отварање, како је „Комуна“ навела, првог хотела „А“ категорије у Војводини. Покрајинску делегацију предводио је потпредседник Извршног већа САП Војводне Андраш Мора. Први човек Општинске организације Савеза комуниста Мирко Татић симболичким пресецањем врпце озваничио је старт „Нарвика“ и већ за сутра најавио прве госте. „Комуна“ је навела да је у изградњу, која је трајала 30 месеци, у опремање седмоспратног хотелског здања утрошено 270 милиона динара. Понео је хотел, с разлогом, назив града Нарвика, као потврду нераскидивог пријатељства искованог за време Другог светског рата, када су житељи овог норвешког града, ризикујући животе, помагали Кикинђанима које су Немци интернирали у тамошње фашистичке логоре.
И кренуо је, у пословном смислу, за „Нарвик“ и његових 130 запослених – да није могло боље. Све коцкице се поклопиле. Кикинда је у економском и општем развојном смислу била у држави један од водећих градова. На север Баната стизали су пословни људи из иностранства, због бизниса са „Ливницом“, „Тозом“, „Нафтагасовим“ погоном „Северни Банат“, ПИК-ом, „Примом“, ИПП „Банатом“, „Трикотажом“, „Хемиком“, „Петром Драпшином“… Овдашњи хотел имао је рајски смештај. Пословодство и запослени у њему с довољно слуха угађали су гостима. Нису у том смислу занемаривани ни мештани, јер се и с просечном радничком платом могло породично, уз закуску, провести неколико часова у хотелском амбијенту. Упоредо се развијао конгресни туризам. Кикинда је, такође, првенствено захваљујући „Нарвику“, постала прометно одредиште за припреме не само наших, него и иностраних клубова и репрезентација.
Ево још једне „Комунине“ информације из 1981. године о примамљивој „Нарвиковој“ понуди садржаја ширком грађанству. Заменик директора Драгиша Радојчић суграђане обавештава да је у хотелском ресторану „Лалинска соба“ уведен такозвани „викенд-програм боравка гостију“. Па за једнодневни смештај (спавање, вечера у „Лалинској соби“, присуство „бећарској вечери“ и сутрашњи диснаторски доручак) треба издвојити свега 600 динара по особи. Онима који се одлуче на ову варијанту провода додатно су на располагању хотелски зимски базен и трим-стаза.
За провод у „Лалинској соби“ владала је права помама. Уживало се у истинском банатском штимунгу, уз доскочице, бећарце, Биберове тамбураше. Из вечери у вече ређали су се врсни, углавном домаћи, уметници. И узимали лепе хонораре. Конобари, угађајући клијентели, нису само послуживали дуњевачу, мокринско вино и бројне кулинарске ђаконије, већ су, успут, увежбани од легендарног редитеља Драгана Јовића, –казивали прикладне стихове. Хотел је у међувремену купио аутобус, којим је свакодневно довозио бујуке гостију из Новог Сада и Београда.
Из јединог поменутог гласила сазнајемо да је за 11 месеци у првој пословној години „Нарвик“ имао 12.000 домаћих и око 2.000 иностраних гостију, остваривши чак 28.126 ноћења – знатно више него што се планирано, што је, наравно, одразило на пословни приход. Колико је „Нарвик“ био престижан у бранши, најилустративније потврђује његова стална реклама у штампи од пре четири деценије. Ево шта је под његовим раскошним сводовима чекало госте. У снек-бару, који се отварао у пет ујутро, а затварао у 19 часова, нуђена је, по приступачним ценама и за грађанина с просечним примањима, широка лепеза јела: погачице, пирошке, лепиње са сиром, чорбаст пасуљ, риба, руска салата, домаће штрудле, топли оброци за радне организације… Централни ресторан, са 400 седишта, скоро сваке вечери био је као – пуна шибица. Ту је, толико пута је поновљено, Лепа Брена начинила прве кораке на путу ка естрадном трону. У ресторанској понуди су били: породични излазак с пријатељима, затим пословни ручак или вечера, забавно-музички програм укључујући и плес, све то уз широк избор домаћих и страних јела и посластичарских производа. Једна дама, некадашња конобарица, дочарава свој тадашњи радни амбијент : „Све је првих десет година било на највишем нивоу. Инвентивни директор Шаргин, око кога се све вртело,остао је нама запосленима у најлепшем сећању. Послуживало се, веровали или не, у белим рукавицама. Било је, да се тако изразим – као у Паризу“.
Посебно су биле атрактивне сале „девојака“, „грбова“ и „Сунца“, намењене за свадбе, семинаре, саветовања, комерцијална уговарања, другарске вечери и интиман ручак или вечеру. У реклами је и напомена – да хотел има комлетну опрему за приказивање филмова од 8 и 16 милиметара и све што је неопходно за одржавање саветовања. У „Нарвику“ је функционисао и Клуб привредника отворен од 14 часова до сат након помоћи, с телевизором, билијаром, уз могућност занимације шахом и провода у диско-клубу. У Аперитив –бару могло се попити најексклузивније домаће или страно пиће. Хотелска кафана отварала се у шест ујутро, а затварала, уз звуке клавира Владе Ковачевића, у 11 увече могли су се наручити топли напици, пецива, колачи, кафа, сладолед… Хотел је имао низ салона: мушки и женски фризерски, козметички, педикирски, маникирски… Све услуге телефонски су уговаране. Чекао се ред и пред финском сауном, трим-стазом, зимским базеном. Гаража је била нон-стоп отворена. Пансион за псе био намењен за смештај и исхрану куца гостију- ловаца.
Некад тако било. А сада – чемер и јад. Пропаст је уследила након лоше реализоване приватизације.
МНОГО ХТЕО, А НИЈЕ УМЕО
Санкције, које су почетком последње деценије прошлог века западне силе увеле нашој земљу, у приличној мери поквариле су пословну „слику“ хотела. Уследила је у првој деценији овог века приватизација. Као први већински власник појавила се фирма „Џет компани“ Зорана Милешевића. Почело је добро, али је кратко трајало. Мењали су се директори и власници. Газда је, пре десетак година, започео, па у пола посла прекинуо, реконструкцију хотела, претворивши га у својеврсно – ругло града. Најкраће, човек много хтео, а није умео.
У„НАРВИКУ“ ОДАВНО ОД ПОСЛОВНОГ ИМПУЛСА НИ ТРЕПТАЈА НЕМА. ДА СЕ ИЗА ЗИДИНА САБЛАСНО ПУСТОГ ХОТЕЛСКОГ ЗДАЊА НЕШТО ЖИВО ИПАК МРДА, ПОТВРЂУЈУ ОВЕ ШОКАНТНЕ ФОТОГРАФИЈЕ ВЛАСНИКОВИХ КУЋНИХ ЉУБИМАЦА ДОК СЕ БРЧКАЈУ У ЗИМСКОМ БАЗЕНУ И У ПОЛУТАМИ ЧАМЕ У БОКСУ У ПОДРУМУ. ШОКАНТНОСТ ПРИЗОРА ДОДАТНО ПОЈАЧАВА ЖИВОТИЊСКИ СМРАД, КОЈИ СЕ КРОЗ ПУКОТИНЕ ПОДРУМСКОГ УЛАЗА ШИРИ ДРАПШИНОВИМ СОКАКОМ.
ХОТЕЛ РАСПОЛАЖЕ СА 73 ДВОКРЕВЕТНЕ СОБЕ И 22 ЈЕДНОКРЕВЕТНЕ, ТРИ АПАРТМАНА, ЈЕДНОМ РЕЗИДЕНЦИЈОМ, КАФАНОМ, РЕАСТОРАНОМ, БАЗЕНОМ ЗА КУПАЊЕ, САУНОМ… ИМАО ЈЕ ТРИ ПРОСТРАНЕ ТЕРАСЕ…
