- ТРАДИЦИЈА У ВЕНАМА
Милан Вашалић је по занимању васпитач. Ради у вртићу „Плави чуперак“ и сви који га знају, кажу да овај посао ради првенствено из љубави. Воли Милан и своју породицу, пријатеље, људе…, али овде причамо о његовој љубави према уметности. Одавно је заљубљен у музику којом се из хобија бавио још као мали. Интересовање ускоро прераста у нешто далеко озбиљније. Испреплетано са традиционалном музиком на традиционалним инструментима, Вашалић постаје један од најпознатијих музичара на диплама и сличним архаичним инструментима у Србији. Члан је „Бистрика“ и један од ретких израђивача дипли у нашој земљи.
Кадa си се заинтересовао и како си почео да се бавиш свирањем дипли?
– Сви ми који живимо и стварамо ван свих животних мејн стрим токова имамо нешто заједничко, а то је да су наши дарови које нам је неко по рођењу поверио, заправо наша суштина, срж и нешто што нас дефинише и профилише кроз живот. Нисам се ја интересовао за гајде дипле и остале предачке аманете плански, свесно или идејно. Они су ме „чекали иза ћошка“ и мој први сусрет са њима је била експлозија свега лепог што ја до данас подразумевам идеалом лепоте. Сазвучје тонова тршчаних језичака гајди често сам боље разумео од већине људи. Кад сам препознао у инструментима начин да саопштим и поделим своја осећања на најискренији начин, тад су они постали неотуђиви део моје свакодневице. У хијерархији вредности дипле заузимају највише место. Зашто? Свирајући дипле, ја преводим свој генетски код, постижем неотуђиво заједништво са земљом својих предака. Живео сам са диплама, а данас кад се све сабере и живим од њих. Оне су од увек са мном и остају.
Где си све наступао?
– Из перспективе једног дечака рођеног у једном пограничном „ником уз пут“ селу, у породици вредних скромних људи, вероватноћа да обиђем свет била је једнака лету у свемир. Мени је тај СВЕТ изгледао далек и стран колико и сазвежђе Кентаура, али… увек има то али. Људи су ме заиста одувек препознавали кроз музику, успевао сам да их достигнем и тако су врата сама почела да се отварају. Једино у шта сам сигуран јесте да сам несебичан и да ћу све што имам да поделим, а шта је веће од љубави. Музика је љубав у есенцији. Тако сам свирао јунацима са постера из моје дечје собе, Горану Бреговићу, Александру Петровићу (Аца Селтик), Николи Чутурилу, Бајаги, затим Жељку Јоксимовићу, Соњи Калајић, данас саставу „Бистрик“ и нашој диви традиционалне музике Биљани Крстић, мојој великој пријатељици мр. Бојани Николић, Мирославу Тадићу и бројним другим. Све су то дивни људи са којима увек добијаш на времену, у срећи, стваралаштву. Наступао сам у најлепшим дворанама света и на ливадама међу кравама. Од Сан Франциска, Единбурга, Краљевске музичке академије у Амстердаму. Барселона, Беч, Стокхолм, Загреб. Био сам инструменталиста, кореограф, предавач традиционалних игара, демонстратор, а увек и на сваком месту човек који воли музику, игру и стваралаштво свог народа. Наступао сам на Евровизији, био победник серијала „Шљивик“, власник мајсторског писма за традиционални инструмент гајде…
Шта сматраш својим највећим достигнућем везано за музику?
– Својим највећим музичким достигнућем сматрам само постојање у овој мутној бари пуној чудних крокодила. Данас подстаћи људе да слушају традиционалну музику је само по себи веома велики успех. Гајде полако али сигурно заузимају своје место у музичком свету, оне постају озбиљно изражајно средство на које се све више рачуна. Драго ми је што сам завртео причу. Могу са поносом да истакнем заиста да сам мостио непремостиве воде међу народима и ишао и у Загреб, Ријеку, Шибеник, Сплит, Сарајево, Мостар када се мало која ласта усудила да прелети. Ја сам ишао, свирао, делио и био и остао пријатељ. Музика је што се мене тиче, испунила своју свету дужност и будила оно најбоље у човеку.
Где може да се чује и види твој рад?
– На најобичнијим и необичнијим местима. Од моје дневне собе у раним јутарњим, касним вечерњим или било којим другим сатима, до фестивала, предавања и концерата широм наше земље и свачије земље било где у свету. Ево сад ће и Витез фест, па фестивал на Цресу, па концерт у Трогиру, па семинар у Бијељини, Егзит итд.
На чему тренутно радиш?
– Већ дуже време радим на издавању свог цедеа. То је нека моја идеја коју сам свесно сам закомпликовао, што ми је на срећу, или жалост, веома својствено. Биће то ако не најбоља, онда бар сигурно најшаренија прича која се могла некако натрпати на један диск. Велики број гостију свирача и певача из различитих земаља. Поносан сам на тај материјал иза ког стоји пола живота. Једна емулзија приче, музике, разних извођача, здравице, беседе… Једна целина која се слуша у даху.
Када си направио прве дипле? Од кога си учио и колико си их направио досад?
– Прве дипле су настале из љубави, ината, тврдоглавости, жеље и потребе. Од увек су израђивачи инструмената волели да мистификују свој позив и рад. Што је већа мистификација или нека театралност у тој изради веће је интересовање за исто. Елем, указала се потреба да имам једне дипле које сам некако осмислио у глави, али далеко је било то од почетка, а камо ли од финалног производа. Почнем невешто и бојажљиво да се распитујем код неких ретких старијих колега који су неке сличне инструменте израђивали. Тад почињу бајковите приче о неизводљивости израде дипала, те ово дрво те оно дрво, те кожа да се овако стави те онако…маштарије. На крају ја решим и успем. Први се мачићи у воду бацају, тако кажу, а ја волим мачиће и нисам имао намеру да их бацам, па су моји први мачићи тј. прве дипле биле најлепше које сам икад израдио и оне припадају мом сину Виду! Технику стављења коже сам учио на различитим местима. Од Софије, Призрена до Цреса. На крају сам нашао своју рецептуру и показала се сјајном. Дрво обрада и дуборез, орнаментика и слично су били занатски послови које сам заиста учио дуго и магарећи упорно. Схватио сам убрзо да ме дрво воли, па је све исло далеко једноставније. До сад сам израдио тачно 18 дипала.
Неке од твојих дипли завршиле су у иностранству?
– Већина инструмената и јесте завршило у иностранству и данас су власници мојих инструмената неки од највећих колекционара као на пример Мајкл Билингтон, Џонатан Флери или Тадеус Рупник. Данас се моје дипле могу чути и у Aустралији, Америци, Грчкој, Шпанији, Мароку…
