- КАДА ПАДНЕ ПРВИ СНЕГ…
- Џиновске фигуре од снега појавиле се у разним деловима града и на селима. Бака Радојкин Снешко добио конкуренцију, мали Марко направио сам четворометраша
Зимским радостима и првим пахуљама обрадовали су се подједнако и млађи и старији становници Кикинде. Са првим пахуљама и великим наносима снега почеле су полако да настају џиновске фигуре Снешка Белића. Најпре је бака Радојка Гачић из Руског Села направила трометраша, да би се убрзо на градском тргу појавио и Снешко висок 4 метра. За десет центиметара мање мали Марко је успео сам да направи Белића, а како каже, било му је потребно више од три сата.
Први на ову идеју су дошли момци из оближњег градског локала који су направили Снешка високог 4 метра. Већ данима овај четворометраш који стоји на градском тргу је права атракција, а грађани имају само речи хвале. Многи кажу да их подсећа на срећно детињство када су зиме биле у снегу који је достизао и пола метра.
Таквих снегова сећа се и бака Радојка:
Требало је те 1969. године да се породим, трактор је ишао испред нас како би нам очисти снег. На сву срећу стигла сам на време– са смешком прича бака која се својски потрудила да направи Снешка.
Мали Марко који се силно обрадовао снегу, јер се толико снежне падавине не памте од 2012. године, неуморно је сатима радио на прављењу Снешка. Како нам је рекао, требало је више од три сата да прикупи снег из дворишта и да крене у акцију:
Користио сам сав алат, лопату, метлу и на крају мердевине како бих се попео изнад коша да Снешку ставим капу. Није ми било тешко, мало сам се уморио, али сам желео да направим највећег Снешка. Кад се попнеш видиш са њега Кикинду, а са друге стране Румунију – прича поносни Марко Г. Деги из Руског Села.
Марко је ученик четвртог разреда, каже да највише воли да црта, лепо пише, а још боље рачуна. Мали уметник поред одличног успеха налази времена и да свира гитару. Фигуре великих димензија попут овог Снешка још једно су његово дело на које су поносни родитељи, баке, деке и сви који су видели овог џиновског Снешка Белића.
Са првим пахуљама, могли смо поред многих кућа да уочимо Снешка, неки су са кривим носевима,шеширима, малих или великих димензија, сви су подједнако важни, јер су нам ове зиме донели неописиву радост,а многе од нас вратили у сретно детињство.
- ВАРОШКЕ БЕЛЕ ЧАРОЛИЈЕ
Кикинда, 17. коледар. Како је била топла јесен и без падавина скоро се народ уплашио да ће нас проћи зима без снега. Природа се и овог пута поиграла са нама. Изненада у петак вече почео је да пада први снег. Падао је пуна 24 часа. Нападало је негде око 30 сантиметара. Све се забелело. Сви су се овоме првом снегу обрадовали. Поред пољопривредника, највише деца и омладина. Још исте вечери родитељи су изашли са малом децом у град. Краја срећи малој деци није било. Ваљала су се по снегу, правила грудве. У игру су се укључили и родитељи који су учили малу децу како се ваља снег и праве велике грудве.
Сутрадан град је оживео. Најживље је, по традицији, било на брду код Галадске где се на десетине деце спуштало цео дан низ мало брдашце.
Најзанимљивије је било у суботу на тргу пред старом Робном кућом, данас кинеском. Тројица младих људи направили су Снешка Белића у висини преко четири метра. Присуствовао сам сасвим случајно када су подизали велику грудву снега која је требало да буде глава. Кад су припремили велику грудву и попели на две мердевине, претегла их је велика грудва воденог и тешког снега и откотрљала се на земљу. Онда су покушали поново и успели. Био је то подухват као кад се торањ диже на велику грађевину. Архитекте овог прављења големог Снешка Белића били су Игор Ивковић, Милорад Констатинов и Мирко Старчевић.
Велики Снешко Белић представља за Кикинђане праву и незаборавну атракцију. Деца, родитељи и омладина већ три дана сликају се пред Снешком Белићем. Ново је што праве селфије.
Оволико великог Снешка Белића у граду није било у овом веку. Последњи пут направљен је у Зелењаку крајем прошлог столећа. Тај Снешко Белић овековечен је фотографијом у Зарићевој књизи „Зелењак“.
