ЗИМСКА ИДИЛА НА ЗАЛЕЂЕНОЈ ШТЕВАНЧЕВОЈ БАРИ
- МАМА, ХОЋУ И ЈА ДА ПАДНЕМ!
Гола зима без снега је притегла. Данима се људи слабо крећу градом а и пијаце су полупразне. Нека домаћинства користе последње залихе дрва и угља. Ала ће нас коштати грејање, јадају се многе домаћице.
Као никада у последњих пола века оживела је Штеванчева бара – некада омиљено клизалиште Кикинђана. Како је последњих деценија зима бивала са све мање снега, а ове године скоро никако, тако се смањивао број грађана и омладине који су јануарске дане проводили на залеђеном језеру.
Ове хладне зиме лед је јако чврст, како онај у језеру тако и онај у ободном каналу Штеванчеве баре. Момци које сам срео кажу ми да је сигурно дебео између 20 и 30 центиметара. Још ми кажу да има један извор воде у језеру, а да у ободни канал стиже вода из Семлачке улице. И то не утиче на дебљину леда. Пробао сам да видим да ли је лед чврст. Ходао сам после много година по језеру и ободном каналу. Лед је стварно дебео као у некадашња стара времена. Слободно се може ходати. Један ми момак каже да може прићи, ишао би преко леда аутомобилом.
Лепо време привукло је у недељу на стотине деце свих узраста, омладине, мајки и шетача. Штеванчеву бару посетило је у недељу преко хиљаду Кикинђана.
Био је ово рај за децу. Када сам у поподневним часовима посетио омиљено шеталиште, затекао сам око двеста заљубљеника у клизање. Једни су се скијали до миле воље, друга деца су учила да возе скије, трећа су направила насред језера клизаљку дугачку десетак метара. Она најмања су поред обале учила да ходају по леду. Било је и доста падања. Нека деца брзо су савладавала технику вожње скија. Гледам малу Дарију од пет година како држи равнотежу и храбро сама скија.
Спретни родитељи саставили су две летве и заковали одозго једну даску са ексерима. Мала деца седну на даску, а рукама држе два мала штапа и возе се као скијаши у спусту. Занимљиво. Било је и правих дечјих санки.
Она најмања деца гледају како се њихове сестре и браћа клизају и падају. Онда кажу мами: „Хоћу и ја да паднем”. Крену сама и одмах се изврну на лед. Не плачу већ се смеју. Госпође мајке прате децу по леду. Можда никада раније нису били у језеру. Деца их дирају: „Ајте, клизајте се за нама”. Мајке ћуте и немају храбрости да крену. Девојчице их опет задиркују: „Најгоре сте на језеру”!
Старији дечаци од 14–15 година и момци око двадесет, играју сваки дан хокеј на леду. Имају одрећено игралиште за хокеј. Опремљени су правим паком и хокеј штаповима. Лука Калањ који је на језеру „домаћи“ каже ми да играју у екипи четири играча и да утакмица траје до момента када једна екипа не да десет или 15 голова, како се договоре. На овој забави недостајала је само музика. Спортски центар могао je да обезбеди музику за своје грађане да клизање буде још угодније и забавније.
На Штеванчеву бару грађани су масовно стизали бициклима и аутомобилима и наравно пешке. Паркинг пред забавиштем био је препун аутомобила. Међутим, било је и оних несавесних који су колима пролазили до самог језера.
Ова хладноћа ће потрајати. Верујем да ће наредних дана порасти интересовање за зимску идилу на Штеванчевој бари. Лепше забаве и спортске активности ових зимских дана сигурно је да нема од језера. Шта би Београђани дали да имају овакав зимски амбијент у центру града.
И још нешто. На улазу у језеро требало би поставити таблу са старим називом: ШТЕВАНЧЕВА БАРА.
